E zaboravi san ove dane reć da je i engleskin komunjarama mandat doša prikraj. Bler je mora reć da gre ća, a Račan se u nas hoće vratit na vlast. Ali nisu naši livi kako i engleski. Ovi su malo drugačiji i malo su onako anglosaksonski fini, otmjeni, uvik se smiju, a bome imaju krajicu i zovu se laburisti. Zamislite Arlović, Račan, oli Linić, laburisti. Amalo to lipše zvuči, nego ka ti reču komunjara. Ovi korčulanski se opasno na to jidu, koda to nikad nisu bili. Naprimjer oni što su napustili partiju, oli je se odrekli, njih se ne može zafrkavat, ma ovi što su ostali u partiju i prin su obnašali nižu oli višu partijsku dužnost, njih se može slobodno zvat komunjare, po novemu socijaldemokrati. Evo recimo njihovi prijateji se danas u dvaest prvo stoljeće zovu seljaci, tj. Seljačka stranka. To je meni osobno vanka pameti. Da se razumimo, seljak je seljak, ali zvat danas stranku seljačka je malo ebete, oli previše agro.

Kako naprimjer lipo zvuči Građanska inicijativa, Građanski forum, pa onda građanin predsjednik, jooo, ne, fali san, to nevaja, bilo bi boje zvat čovika Predsjednik seljak. To je bar istina. A i ka bi Predsjednik bi pravi seljak, onda nebi moga po na kavu, nego bi tu tekućinu uli u tećicu, udrobi kruha i posrka. Onda bi bilo, ko seljak, ko Stipe?

I da se vratin na komunjare. Sa san se siti kako su mene počeli vrbovat da buden u njihovu ćeliju. Prvi je poče uvojsku jedan mlaji vodnik iz Poreča i ka san dozna da me pridloži za partiju, uopće ga nisan bi štrapaca, ma ke. Drugi je bi u Korčulu stari Toma iz Naselja. E, on me bi lipo ferma na put i ni pe ni šest, reka kako san ja krejan mladić, pun voje i elana, pa bi bilo dobro da se upišen u partiju. Odma san se bi zamisli jesu li mi to smistili Kardelj, oli Bakarić, oli se sami vrag namiri name. Ovo govorin, jerbo se crveni ume nikad nisu ticali, a nisan razumi jeli to uhodani plan crvenih kmeri, oli nika zavjera. Ne znan, ma važnije od tega što me kopalo je kojega su vraga ti sekretari, dabili sekretari, vidili u meni komunističkega. Bi san pravi divjak iz naselja, nikoga nisan obada, biža iz skule, skita se po cile dane i noći i promica turizam di san go stiga i umi. Pa što sad, oli u ono vrime ja i meni slični nismo bili ugledni turistički djelatnici. Bome jesmo. Ali oni udri i daje po meni, pa mi se tako dogodila i jedna sličica koju triban ode opisat, a paka ću opširnije ka buden pisa memoare.

Radi se o temu kako je te godine štafeta dohodila priko Pelisca i cili Orebić je bi nanoge. Fermala proizvodnja u tvornice, izašli judi na ulice, skupili se oko trajekta i nastala velika strka i nevoja. Što di kud? Nasta problem i svađa, kad ono komunjare počeli grintat kako je više bez veze da ta štafeta gre do Korčule trajekton, onako sporo bez šuga i vajalo je izmislit štogo boje. Tako je meni tada doša jedan mladi sekretar i reka da ove godine ja na dasku, oliti vindsurfing, jidreći iz Orebića donesen štafetu u Korčulu.

Majko moja i dragi Bože, ka san ja to ču, krepa san u sebi od smiha. Reka san da to nima nikakega smisla, a i kako će to izgledat. Prvo i prvo nisan bi učini crveni brevet, a drugo di ću stavit tu nesritnu štafetu, ka sudvi ruke moran drža jidro. Neću je valjda petat u mudantine, pa da je kašnje u Korčulu falijen izvuć i onda adijo moj Suncobranija u komitet na razgovor i onda u pržun. Kako da ne.

Za re pravo tu ima još par problemi i nisu baš bili mali. Sićan se i znan da nisan bi kupi crveno jidro, a drugo što ako pade bonaca, pa nebuden moga do, a judi me čekaju na Plokatu. Ono, pročitali se govori pozdravi, a mene nima. Oli recimo da puhne kojigo drugi vitar, pa me odnese na Stupe i tamo se buden mora kazat su dvi štafete. Ja mislin da bi se Titotu radi mene šćucalo na rođendan a pa bi mi Goli otok bi tisan, sa i bez štafete. Onda bi kolege Golootočani rekli; ovo je oni što mu je pa vitar ka je nosi štafetu, ispala mu u po konala umore, razbi je sebe, dasku o pranja i štafetu na griže i što sve zamenon nebi bili bukali.

I tako je Tito, a i partijski vrh, ote godine slavi rođendan bez mene, a ja san i daje kra bogu dane, čekajući ka će ovin ludonjama do kraj.

I tako sićajući se ovega skeča iz života, moran priznat da mi je jedan od ritkih komunjara po voji svakako Federiko Felini. Dakako, ne što je Talijan, oli filmaš, nego zato što je udušu pravi pravcijati Mediteranac. Njegov Amarkord bi po meni tete tribale počet pušćat mulariji odma u jaslice, pa kašnje u skulu, da ga sva dica dobro dobro nauču napamet i da ih niko nikad u životu ne bude manta. Nas su komunjare u onu državu mantali sa nikin ofenzivama Titotima, Mošama, nesvrstanima, misto da smo lipo jili valigu, pili more i razvijali vinogradarstvo i maslinarstvo.

E, i da puno ne dujin, zašto san spomenu Felinija? Zato što mi uvik ka se sitin ove ludorije sa štafeton na vindsurfing priko konala i razdraganin Korčulanima na Plokatu, pade napamet Federiko i njegov neponovjivi film.

I sa se na kraju moran ogradit da ono što san bi kašnje Mirkotu proda jidro za vindsurfing, sovon pričon nima nikake veze.

Slobodan Suncobran, 13. studeni 2006.