| Kacige
Ovo lito san doša doma i odma nika ludorija. Što? Nepoznan nikoga! Gren pugrada kad senpre oko mene, ko muhe brenkuje zuju motori i na njima nike spodobe mašu li mašu, kimaju i s kacigama na glavu paraju Feničani, Vikinzi, Normani, Bože, ne poznan nikoga. Kako ću i poznat ka ove nove kacige stršu po metra priko glave, paru one haube, prin četrdeset godina u Maričinemu frizeraju na Plokatu.
I sad lipo greš puten, kad ono doje doma koji pomorac, oli čejade iz svita i ka te vidi, maše ti oli kima glavon iz auta. Ti njega najčešće radi sunca i odsjaja ne pripoznaš, a on počme mahat, bibikat i odma gužva i kaos. Ma hodi moj lipo trubi na Velu pržinu u Pupnajsku luku, naš da je puno važno jesan ti mahnu, oli ne. Ovu ludoriju od kaciga je sigurno senja koji dizajner i učini ništo drugo. Tako san vidi na nikima što imaju motore klasičnega tipa, a bome naši judi su uvik pazili na stil, da su odma uz taki tip motora kupili drukčije kacige. Je da malo paraju «fašistoidno», ma su orginalne i što je najvažnije nemaju pokrivenu čunku i odma znaš koji «fašista» prohodi blizu tebe, oli ti se javja. Nikidan je sve te moje frustracije i kurijoštine olakša naš Ratko. Vidi me di slikajen koncerat u «Central parku» i ka san sta na kraj trotoara, zaleti se pridame i zakoči. Ja ne budi lin i klik. Evo van ga tu i to mi je jedna od najdražih slika u ova tri četiri lita od kad duperan ovu nezgrapnu škatulu od digitalnega aparata. Odma san fotku navečer emajla Ratkotu na autorizaciju i za pešest dana je odgovori. Ovo sve nebi pisa da jedno jutro vozeći auto pugrada nisan prin okuke blizu Drmača vidi na motoru najvećega kamenara na potezu od Brača do Sicilije, Pavla Šajina, starijega. Nagnu se ko Grasetti, ušima taknu pod i ka je očepi po gasu, doša blizu, ja mu tukac zamahnu. On ništa. I govorin sebi, e jesi smotan, kako će te poznat ka mu blišći caklo od moje šofer šajbe. Ko zna ma pari mi se sunce je bilo meni u škinju i mora me poznat. I kašnje se sve mislin jeli štogo jidan name….oli….? Eee, ma biće da ni, nego je sto posto i On, ko i ja odavna odluči ne obadat i ne mahat nikomu u auto, pogotovo ka ima purgersku registraciju. Akonto ovega osobnega prometno sigurnosnega zapleta, predlažen Poglavarstvu da donese jednu povijesnu odluku na nivo Grada, koja bi uredila tj. parićala malo pomalo Korčulane na život u gradu i to bez auti i motori. Zabranjuje se pješacima svih dobi, spola i uzrasta da se danju i noću, glavon rukon i motima javjaju onima što vozu motor oli auto po Gradu, bez razlike makar in najbliža svojta bili. Evo to bi bila jedina odluka koju bi Gradski oci mogli nabrzinu izglasat i pokazat kako ih je voja malo pomalo izlatit promet iz ovega Zalud grada. Ukratko Korčula bi s ovakon odlukon za čas postala Grad radosti, mada se sad svi ugrad volimo i poštujemo, ovon bi se uredbon, (ko se još ni) pokara svak sa svakin i to bi bilo ono pravo. To je jedini recept kako bi se stvorili uvjeti za boje sutra. Dici bi se po skulama organizirala predavanja i seminari, učinile bi se radionice di bi se dica karala, dohodili bi poglavari iz drugih zalud gradova gledat ti korčulanski projekat Grada radosti. Cila bi fešta bila pod moton : POKARANI DANAS, ZA KORČULU BEZ SKARIKA SUTRA. Slobodan Suncobran, 2. listopada 2005. |
I vozu se udvoje, utroje,
motori prdu kroz sve štrade i skalinade. A opet ovih auti, ima ih ko nikad, svih vrsti i
koluri. Brzo će parkirat i na krov Liburne. U ta auta isto nikoga nepoznan a bi san davna
reka da se judima u auto nikad neću javjat, ni mahat..