Evo je opet počelo za Korčulu ništo dobro. To je da plivanje i vaterpol u Hrvatsku gredu naprid. Konačno smo vazeli i tu zlatnu medaju, koju zaslužujemo već godina i godina. Za reć pravo mi smo Hrvati naučili svih u onu državu se kupat, a kamoli igrat vaterpol.

Otka se u Korčulu igra vaterpol, slobodno se može reć kako je to uz Morešku i Marka Pola glavni sinbol Grada. Generacije i generacije Korčulana su igrale tu igru na plivalište, kojega su, što je jedinstveno u svitu, sami izgradili. Manje više se oti sport igra u početku bez bazeni, dok se nisu nagradili u kontinentalnin gradunima i zemjama, pa se tako ta igra prinila po cilemu svitu.

Ma kako smo se samo mi namore puhali misleći da će oti sport igrat samo judi uzmore, kad ono ni pasalo puno, a Mađarska postala najveća vaterpolo sila na svitu. To je bilo po onoj, lako ti je Mađarskoj ka nima mora.

I tako su ti lipi, ma podmore grubi sport, Korčulani batili i bome zavolili, jerbo in je hodi od ruke, a i kako neće kad je u ovi grad sportska kultura i uopće krejanca bila usađena odavna priko drugih djelatnosti u javni život i među jude. E, ali baveći se vaterpolon i plivanjen, značilo je hodit svaki dan na Kapeka, a to je bi posebni gušt, ali nikima i obaveza. I sad, ako tamo nisi hodi nikako, onda stobon ništo ni bilo uredu.

Ka san bi mali, trener od vaterpola je bi Mate. Reva je na nas što je moga i nemoga, a mi u generaciju defešta bez talenta, osin braće Trifunović. Nisan ima pojma plivat, još manje igrat, pa san brzo priseli na tribine i mola balun bojima.

Meni je od treniranja i svakodnevnega toćanja na Kapeka osta na pameti jedan mot po čemu smo mi Korčulani, pogotovo Kapekaši najboji na svitu. Ja ću to nazvat Strugahod. To je poć na plivalište i strugat japankama, oli šlapama. Taki hod imaju samo Korčulani Kapekaši i hoću reć da mogu oni u Mladost, Juga, Barcelonu, Napulj, Đenovu i u Mađarsku igrat vaterpol najboje na svitu, ma mi Korčulani činimo najboje strugahod i to je specifičnost ovega Grada. Odma va reć nepisana pravila. Strugat je smi svako, od kadeti, juniora do onih na vrhu, prvotimaca, samo vaja pogledat ove prve kako zdrucaju kukon i ne saviju noge u kolina da bi uz dobre japanke, oli šlape ti zvuk bi što jači i dojmljiviji.

Tu zasiguro zavika imamo zlatnu medaju i niko nan je neće vazest.

Ala neka reče ko ni, ka je hodi na trening struga japankama, neka se slobodno Slobodanu pod suncobran javi.

Strugahod je disciplina koju smo svi odma naučili s prvon godinon na Kapeka i ko Kapekaši je znali odlično. To ni bilo poć plivat na sto, dvista, oli pedeset metri. Strugahodili smo svi odreda i gotovo. Ti se zanat u nike korčulanske fameje dupera od malena. Drugi govoru da je to nasljedno, ali odma ću reć da s kilima nima nikake veze. To je jednostavno jedna vrst umjetnosti koja gre iz onega stoljetnega uspuhanega korčulanskega duha, a što smo se odavna uspuhali imamo pravo, jerbo smo uvik u svemu bili najboji na svitu.

Sami za sebe, ko grad i država. Gledajuć tu veliku puhanciju, običnemu svitu je osta jedan neobični, ali jasni znak nekadašnjega sjaja. Strugahod. To je stvarno korčulanska disciplina koju mogu upražnjavat svi bez obzira na bilo koji status u gradu. Svak je moga po gradu i doma obuć japanke i hodit kako ga voja, ma ka je na Kapeka, mora se držat regula, a to je, malo manje hi nadit nanogu i onda , udri hodit i strugat snjima.

Vaja tu reć da su i Japanci koji su izmislili japanke, u ono zlatno vrime od Kapekaši imali rešpeta i bilo hi je strah da koji par japanki ni dobro učinjen i da ne daje potrebiti zvuk od struganja. U ono je vrime puno poslovođa u Japanske tvornice dobilo otkaze zato što propito niki modeli nisu mogli dat oni poznati korčulanski strugazvuk koji mora bit ka se prin i posli treninga zastruže po Kapeka i Gradu.

I sad, ala neka kogod u Lado nauči tako strugat kako mi ode ugrad. Ahaa, kako ne. Znaju svi plagijatori da se to ne more tek tako naučit, kako recimo pisat na makinu, oli vozit auto. Zato što tu ima mota od dominacije, uzvišenosti, kulture, otmjenosti superosti, vlasti, talenta, zapovidi, orginalnosti i na kraju to je i znak onima kojima se Kapekaš - Strugahodalo približije, da gre, oliti dohodi i da va čini kuco.

Zna se da nima na svitu bojega mista i podloge za strugahodit kako je na Kapeka. Strugahodit po vrničkemu kamenu, je zapravo privilegija i punina te umjetnost, kojoj naš plemeniti kamen daje još žešći mot i zvuk, ko neponovjivoj i iznad svega otmjenoj vrsti kretanja. Paun, je obična nula za jednega kapekaša, a i ne priznajen da je jedrenje poezija kretanja. To je bi i osta zauvik naš kapekaški strugahod.

Jooo da je samo opet na Kapeka vidit koga di onako struže kako Boško i Bobo....!!!

Slobodan Suncobran, 4. travnja 2007.