pgiunio.jpg (6489 bytes)

Petar Giunio
(1894 – 1968)

 

Pojava malih remek dijela Petra Giunia, u kojima ovaj odlični ihtiolog i pripovjedač sa Korkyre Nigre udružuje čakavsko – dubrovački dijalekt sa učenim i elegantnim prikazivanjem ihtiološke jadranske faune,postavile su i nehoteć na dnevni red pitanje o dijalektnoj književnosti.
Giunijeva djela dokazuju, da se svagdašnji život, naročito onaj tako zvanih malih ljudi može jako izražavati samo u dijalektu i da ovaj dijalekt ima i snage i realizma,ganuća i smijeha, kao nijedan naš štokavski roman. Milo nam je što je Petar Giunio genijalnom intuicijom i suvremenom opservacijom bacio u svijet kao vjeran odjek života naših ljudi u gradićima jadranske obale. On nije izostavio ni najskromniju sitnicu,koja izazivlje hilaritet. Nacrtao je sa izvanrednoj filozofijom svaki karakter kakv je bio, bez nepotrebnih dodataka, uresa i razmišljanja. I to je mogao učiniti jedino u dijalektu, koji na dlanu ruke nosi istinu. Giunio je predstavnik s istinskom ljubavi za male narode u očuvanju lokalnih intezivnih crta i pokreta našeg svijeta.

Dr.Lujo Vojnović


ĆAKULETE U STARIM BUTIGAMA

Pošli smo u starega brodograditelja i kalafata Jozeta na ćakuletu, a uzput ostali smo i na večeru. Proto Joze i njegova mu žena Vica dočekali su nas u kamari za vizite. Jože obuka novu košuju ča mu je sašila ćer, a misto kravate veza ćinbule kakao se to prin užalo nosit. Žena mu obukla novu bluzu s kamufima i stavila crnu traversu s merlićima. Sva kuća je bila urejena onako po starinsku, po gustu našega melega svita. Ma više je ridkost vidit ovako urejene kuće. Kako što se gube druge stare užance tako se gubi i ovo. Novi svit, nova moda. Vica i Joze lipo su nas dočekali i tratali s bićerinom dobre rakije travarice i feton mantale. A kako je bila samo interesantna ta kamara. Na podu nikoliko malih tapit od vriće s puno krpica od svih koluri. Na srid kamare veliki tavulin pokriven tavajon od veluda, na njemu frutjera s rozama i garofanima od karte, a po njima piknjice od muha.

A tu je bi i starinski album s letratima od cile njihove svojte. U albumu je bi ko niki organet i kad bi ga se navilo poče udarat niku starinsku arju. Po mirima su visile dopisnice vezane s fjokima, a izmeju njih mačak od crnega veluda, s velikom cerjenom kolarinom i bilin očima od pribadače. A s jedne i druge bande od maške dvi velike losture. Na drugemu miru visi je kvadar "duša od purgatorija" prid kojin gori lumin, a izpod njega veliki letrat što su jin poslali neputi iz Amerike. Mužki sidu i stavili ruke na kolina da jin se vidu vere i prsteni, a razpucali jaketu da jim se vidi i kadinela od reloja. Noge su smistili naprid da ne budu sakriveni oni postoli s debelin poplatima i njokima. Žene su stale iznad njih na noge i one stavile ruke na velika ramena svojih muževa punim vate. Obukle su gvante s merlićima i brez prsti, tako da se i njima mogu vidit prsteni. A doli izmeju noga od mužkih sila dica prikriženih noga, obućena ala marinera i otvorili justa, inšenpjali oči  da se nebi makli dokle hi ne letrataju. E, interesantni su oni naši letrati što su hi užali prin naši judi šavat iz Jamerike. A u kamari je bila i velika kredenca, a unutra svakakvih ćikara i bićerina, u kojima su bili lapisi amerikani, sveci od porculana, grumeni žute gume iz Nove Zelandije, a na kredenci su bile lipo stivane kunje, jabuke, zubelini i sapluni od mušća. Na majin crnin tavulinićima na kojima su visili pozlaćeni češeri od bora, bile su nike vaze i starinske ćikare za kafu, veliki morski spuži i stari svićnjak na paver – fjorentina. Na trećen miru je bi starinski reloj i kako se pendul bi razbi, to je namisto njega naš barba Joze obisi piz od po kila i pozlati ga. Čovik se zna inženjat. Izprid punistre visila je koltrina od merlića, a na njon sašivena velika lepirica od veluda s puno lustrini. Na punistri su bili važi s bosiljkon i kanelon. I sve te stvari, ta mobija, vonjalo je nikako po starež, a arija sva puna od one kanele, bosiljka, sapluna od mušća, umidece i zubelini. E, a što ćemo!

Tako su van bile naše starinske kuće na bodulariji. Taki je bi gust naših starih. I eto kako san van reka u toj kamari su nas dočekala i tratala ta dobra naša starinska čejad. Dočekali su nas od srca i s vesejen, a najviše je bilo drago barba Jozetu. Zna je da te večeri može ne samo više ćakulat, nego i više zafumat i više popit. Za njega je bila fešta ka bi ko doša u vizite, jerbo žena mu je Vica vazda pribrokavala da ne fuma i ne pije puno.

-E, a sad po domaću akomodajte se u kužinu. Nimamo Bog zna što, ma pasa ćemo nikako. Pjat žutinice, frigane sipice, crni rižot, malo sira i suhe butarge od cipla, koja feta od pršuta, žmul dobrega vina – reka je proto Joze kad smo pošli u kužinu. I kad smo se dobro najili, a i popili više od po’ damižane, razveza se svima jezik, a najviše barba Jozetu. Ni samo on vridan kalafat, nego i dobar ribar. Najveći mu je divertiment bi’ kad bi poša na parangal. I tako, pošto smo jili sipe počelo se razgovarat o njima.

-Ma čovik ne bi virova – počme pripovidat proto Joze – da to stvorenje od mora, brez topline i brez krvi može biti toliko morbinozo. Kad dojde vrime njihove jubavi gore su, Gospe mi, sipe, nego maške u vejači. Mužki izgubidu pamet ka vidu ženske.
-Isto kako što si bi i ti izgubi pamet ka si bi u Alesandriji, merlo moj!
Ma pusti Vice oštj... te razgovore večeras. Pusti judima prip...
A što ja ne smin govorit, an? – Govoriš ti tu cilu večer, a sad ću i ja
svoju rić – izdere se na njega šjora Vica. Ma merita da čujete ovu od ovega mojega starega gamauta koji tu stoji ka niki svetac. Govori da su sipe i maške pune morbina a pitate ga kako je njemu morbin bi dignu pamet ka je bi tamo u Alesandriji. Ma vaja, dico moja, da van izpripovidan...
Dosta molin te Vice s tin m...
– Ne dosta, nima dosta, lipi moj! Neka ova čejad znaju kai si bi šporkaćun. – Kad je Joze bi soldat u marini bi se zajubi u mene. Sla mi je pisma, nike pismice, poručiva. I ja nikako san bila za to. Vaja rić po duši Joze je bi lipi mladić. Sa je ka grintava maška.- Ala, Vice za Is...
Ku- uco-o, ka’ ja govorin!

– Ma jednega dana karocada di je moj Joze bin inbarkan partila put Levanta. Plakala san bidna od velike žalosti. Moj ti Joze pisa iz Alesandrije:" Lipa moja Vice nemo bit u strahu za mene. Nima ovdi nikakega perikula. Neće me izist kanja jerbo ka se kupamo izprid karocade je velika mriža. Cili božji don mislin na tebe, ne vidin ure vratit se doma, jerbo te puno hoću dobro. Kupi san ti rećine. Ne gren nigdi na divertimenta. Na kraju stojin vazda na karocadi i sidin iza kanuni i mislin na tebe".

A ja bidna, luda žena virovala ton galeri. Ma dobro se govori ono: Zaklela se zemlja raju... I jednega lipega dana prin nego se Joze vrati sasvin doma iz Pole reka mi je postir Andre, Bog da pokoj duši,da je za Jozeta došla nika dopisnica iz Alesandrije napisana frančezi i da niko od njegovih ne zna, da’ je meni. - Ma za onega... dosta je s tin. Ćapa ću fotu. –A, a vidi ti njega. Namisto da se ja jidin, jidi mi se on šjor...
Kuco rekla san ti! Neka čejad vidu kakvi si ti bi. I ja san van dico moja pošla u pokojnega barba Froneta, onega što su ga zvali "Pipistrello", a zna je sve jezike od ovega svita.

Kad mi je prošti dopisnicu ka da me je kolap trefi. Nika tamo šporkuja iz Ejita mu pisala:"Je, te, zaime, adore, urevoire, suovenire" – i svega vraga još. A ja ti jon odmah odgovorin frančezi kako mi je pokojni "Pipistrello" ušporko napisa:" Niks zaime souvenire. Josrp mio, a ti marš prasica".

I, virujte vi da bi ovega prajca bila ostavila da ni bilo pokojnega barba Nadeta. An, spominješ li se gamaute? Sad su za tebe bidne maške i sipe morbinoze. Nesrićo –o –o! I ovdi u mistu mi je hoti s onin svojin nesrićnin prijatejima farabutima ka što je i on jope fabrikat.

Došle su bile dvi šporkuje, furešte kamarijere u misto i moj ti mi Joze svake večeri nikako kašnije poče dohodit doma. a ja ti dala dva solda sinu od suside Mandine da se libi iza njega na večer, pa da mi reče di on to gre. I, za svetega ja ti doznan da on ide pit biru di su one šporkuje i da je jednu pogladi po namazanon čunki. E-e, Gospodina mi, sutra ti ja dojden tamo i kad san ga vidila di sidi, ćapala san metlu i pogladila ja njega po faci, pošla u podestata i u Dun Ivana da iztira te šporkuje iz mista, da bi ga pasa morbin. Mogle su upropastit, inpeštat misto i s kojin grubin bolestima. I od onega dana moj ti Joze ima rešpeta. Pogleda još ovako na kotule da ga ja ne vidin, ma više je star i ... a što ćemo...pasalo ga ka i onega starega tovara Marka Koćine.

Niko je pokuca na vrata. – Ko je? – zaviče šjora Vica.
Ja san, susida Jovanina – a! Moja lipa šjora Vica, dojdite brzo! Pomozite, spasite mi dite! Učinite mu lavatin. Priždri se bidan, pa sad se ne može...
Vas je pomodri. Hoću, hoću moja Jovanina! Odmar ću doć, samo da se zamotan u plet i da stavin faculet na glavu.

I tako smo i mi pošli doma. Proto Joze zafuma pipu i namignu nan na ženu Vicu i smija se u sebi. Prošapća nam je samo: Bilo je tega još i više kad san bi mlaji. Samo ona to ne zna. Ubila bi me da znam što san ja i u našen mistu bi ofabrika.

Dobra stara čejad nas dopratu do vrata. Joze je drža u jednoj ruci lumin od late da nam posvitli i natoči nan još jedan bićerin rakije u kamari od vizita. Tik – tak – tik – tak – tuka je starinski reloj i blišti se pozlaćeni piz od po kila. Nikako misterijozo, fantastiko pričinjali su nan se ta stara čejad u onon starinskoj kamari di je vonjalo po mušću, umideci, bosiljku i kaneli. Umrili su i oni, Bog jin da pokoj duši. Nima više ovake čejadi, a ni ovako urejenih kuća po starinsku. Nima više vidit po mirima one maške od veluda, starinske kvadre, lepirice s lustrinima...Samo se mi još spominjemo kad smo ko dica to gledali.